Drhtaj duše - 20. poglavlje
Budilica je prekinula Joyn san. Pospano se dignula iz kreveta i odmah je ušla u kupatilo, upalivši svijetlo. Pogledala se u ogledalo. Na svu sreću, tatin šamar nije pustio nikakvu modricu. Uzdahnula je čim se sjetila što se u subotu desilo. Skinula je odjeću sa sebe i ušla je u tuš kabinu opuštajući se uz toplu vodu, a onda je izašla vani kako bi se spremila za školu. Obukla je crnu debelu majicu, uske jeans hlače i patike. Kosu je samo iščetkala kao nebi bila puna čvorova. Uzela je potrebne stvari za školu i treninge, pa je izašla iz sobe. Spuštala se niz stepenice gledajući u pod. Bila je tužna. Razmišljala je o ocu i o tome kako ju je ošamario. Nije mogla vjerovati u kakvog se čovjeka on bio pretvorio otkad je Theresu upoznao.
„Joy!“ –viknuo je njen otac.
Okrenula se u tišini prema njemu. Gledala ga je ljuto i tužno istovremeno.
„Gdje si bila u subotu?“ –upitao ju je.
„Ne misliš li da si me to jučer trebao pitati?“ –pogledala je ispred sebe.
„Odgovori!“ –povisio je ton glasa.
„Bila sam kod nekoga kome je stalo do mene!“ –odgovorila je.
„Joy... moramo pričati!“ –nastavio je.
„Ne... Ne želim pričati!“ –odmahnula je glavom i okrenula se prema njoj. „Znaš... Možemo se ponašati kao stranci... Tj. to već i jesmo!“
Nastavila je hodati dalje. Njen otac ju je dozivao i govorio joj je neka se vrati kako bi popričali, ali ona je uzdignute glave nastavila hodati. Nije ju više bilo briga. Odlučila je biti hladnokrvna prema ocu kao što je i on bio prema njoj sve ove godine. Više ju nije zanimalo koliko će dana nedostajati iz kuće niti koliko će dana biti tamo jer će se praviti kao da ga nema. Otvorila je ulazna vrata i lagano ih je zatvorila. Vrijeme je bilo lijepo. Nije bilo pretoplo niti prehladno. Bilo je ugodno i dovoljno dobro da nije hladno. Spustila se niz stepenice i zastala je. Hladan i ugodan vjetar je prošao kraj nje. Zatvorila je oči. Razmišljala je da je ona poput vjetra, da se stvori i samo nestane odjednom... Htjela je biti poput ptice koja je cvrkutala na jedno od stabala u njenom ogromnom dvorištu jer je htjela otkriti čari svijeta i nije htjela razmišljati o nikakvim lošim stvarima, tj. nije htjela razmišljati o ničemu.
Školsko dvorište je bilo puno. Joyni prijatelji su sjedili na klupicama i uživali su u ugodnom vremenu pošto je večinom padala kiša i zbog toga su morali biti u zatvorenim prostorima.
„Moramo danas vježbati novu koreografiju!“ –rekla je Virginia.
„Ne misliš li da si pretjerala s tim novim koreografijama?“ –uzdahnula je April. „Cijelo vrijeme ih mjenjaš!“
„Pa ne znam koja je savršena za naše ragbijaše!“ –odmahnula je glavom.
„Sve je savršeno, zar ne, ljubavi?“ –Maura je pogledala u Ralpha.
„Tako je.“ –privukao ju je k sebi i zagrlio ju je, sleđa, oko struka. „Glavno je da ste tamo!“
„Već su na ljubavi, ha...?“ –Virginia je tiho pogledala u Drakea.
„Da... Dok nisi stalno s njima i slušaš to ljubavi i ljubakanje onda šuti!“ –nasmiješio se.
„Glavno je da su sretni!“ –dodao je Raul.
„Hej, kad smo već kod toga...“ –Adam se okrenuo prema njemu. „Zašto nisi izašao s nama u subotu?“
„Pa... Nisu ti cure rekle?“ –upitao je zbunjeno.
„Ne...“ –odmahnuo je glavom.
„Joy je bila kod mene.“ –odgovorio je.
„Oh, oh... Nečeg je bilo među vama, ha?“ –nasmiješeno ga je bocnuo laktom.
„Ne...“ –rekao je zbunjeno Raul. „Zapravo... Pričala je sa mnom! Ima problem...“
„Koji?!“ –cijelo društvo se okrenulo prema njemu.
„Nije do mene da vam kažem. Rađe nju pitajte!“ –uzvratio je. „Ali nemojte sada...“
Društvo se okrenulo. Vidjeli su Joy kako se približava. Gledala je u pod. Imala je tužan izraz lica. Pogledali su se. Rastužili su se i oni jer su znali da nešto stvarno nije u redu s njom kad je imala onakav izraz lica. Slučajno je podignula pogled prema njima i nasmiješila se čim je vidjela njihovo lice.
„Čemu takvo lice?“ –upitala je. „Ponedjeljak je i škola, ha?“
„Da, da! Tako je!“ –nasmiješila se April. „Kako si ti?“
„Naspavano!“ –uzvratila je Joy.
„I... Ima nečeg novog kod tebe?“ –dodao je Adam.
„Nema!“ –odmahnula je glavom. „Kod vas?“
„Ništa posebnog.“ –uzvratio je Drake.
„Šteta što nisi bila s nama u subotu. Bilo je super!“ –dodao je Ralph.
„Ali slijedeće subote rokamo, oke?“ –namignula je Joy.
„Uvijek spremna za to!“ –nastavila je Virginia. „Sad kad April i Maura imaju nekoga, ti si mi zadnja nada da se zabavljamo!“
„Želiš reći da ti nedajemo dovoljno pažnje?“ –upitala je Maura pomalo ljuto.
„Neee...“ –odmahnula je glavom i nasmiješila se. „Samo kažem činjenice da se vas dvije ljubakate s dečkima!“
„Nemoj da ti to smeta. Nikad ti nismo htjeli ukrasti frendice!“ –namignuo je Adam.
„Veze su uvijek takve!“ –rekao je Drake. „Nisu loše, ali... Ponekad malo zapostavljaš frendove!“
Društvo se odjednom počelo prepirati. Joy je zbunjeno gledala u njih ne znajući kako to da su se mogli u samo nekoliko sekundi toliko naljutiti. Nasmijala se. Uspjeli su je nasmijati i ovaj put.
„Kako si?“ –približio joj se Raul.
„Dobro.“ –pogledala je u njega.
Njih dvoje su polako odlazili prema školskom ulazu jer se cijelo društvo i dalje prepiralo, a uskoro je trebalo zvoniti.
„Želim ti zahvaliti, još jednom, što si dopustio da prespavam kod tebe i što si me poslušao!“ –rekla mu je.
„Nema na čemu, Joy! To sam učinio jer sam htio.“ –nasmiješio joj se.
„Hvala...“ –zastala je i pogledala ga je. „Doista mi puno znaći što si bio kraj mene tada!“
„Znam...“ –pogledao ju je duboko u oči i laganim osmijehom. „I meni je puno znaćilo kad si bila kraj mene onaj dan!“
Nasmiješila mu se. Bila je jako sretna što joj je on u onom trenutku bio blizu. Osjećala se zaštičeno, dobro i ugodno. Dobro se prisjećala trenutka kad ju je on snažno zagrlio, još je osjećala one dodire i njegove otkucaje srca. Zvonilo je.
Joy je imala dramsku. Nije joj išlo najbolje. Znala je tekstove napamet, ali razmišljala je o svom ocu, pa se nije previše fokusirala na to što je radila u onom trenutku. Bila je čak i umorna od tog razmišljala, psihićki, a i fiziški od treniranja s najvijačkom grupom.
„U redu je, društvo.“ –prekinula ih je prof. dramske. „Vidim da ste svi malo umorni, pa se vidimo sutra!“
Učenici su klimnuli glavom. Joy je uzela svoje stvari sa stolice i požurila je korak prema izlasku sale. Prijateljice su je čekale ispred škole pošto su se dogovorile za kavu.
„Joy!“ –viknuo je muški glas.
Zastala je i okrenula se. Kent je trčao prema njoj.
„Sve je u redu?“ –upitao ju je. „Nekako si bila odsutna danas!“
„Ma glupi problemi.“ –odgovorila je. „Sve je u redu. Ne brini se!“
„Sigurno! Možeš mi reći, ako želiš!“
„Ma ne želim te gnjaviti, a i nemam vremena. Cure me čekaju ispred, pa žurim!“
„Dobro... Vidimo se u školi!“
Nasmiješila mu se, pozdravila ga je i potrčala je iz škole. Prijateljice su je čekale kraj automobila. Nasmiješeno je otišla k njima, ušle su u auto i krenule su prema „Asu.“
Sjele su kraj prozora i naručile su cappuccino. Prvo su pričale o raznim glupostima kao o školi, izlascima, dečkima, treninzima, a onda su djevojke znale da trebaju popričati s Joy da vide što se s njom dogodilo u subotu.
„Nego...“ –promrmljala je April. „Ne znam da li ovo mogu reći, ali...“
„Reci!“ –pogledala ju je Joy zbunjeno.
„Raul nam je rekao neke stvari.“ –nastavila je Virginia.
„Nemoj se ljutiti na njega!“ –dodala je Maura. „Rekao nam je kako te tješio u subotu jer si imala problem.“
„Ne ljutim se na njega!“ –nasmiješila se.
„Ispričat ćeš nam?“ –pogledala ju je April.
„Ma... Nema potrebe! Glupost!“ –mahnula je rukom.
„Molim te?“ –uzvratila je Maura.
„Puno bi nam znaćilo da to podjeliš s nama!“ –nasmiješila se April.
„U redu...“ –uzdahnula se i rastužila. „Tata se vratio. Posvađali smo se zbog Therese...“
„Kao i obično!“ –dodale su istovremeno njene prijateljice pozorno prateći njenu priču.
„Rekla sam mu da je Theresa s njim samo zbog novca i...“ –uzdahnula je. „Udario me!“
„Molim?!“ –viknule su.
„Ma je li on normalan?!“ –ljutito će April.
„Ej, ja ću ga razbiti kad ga vidim! Ubit ću ga vlastitim rukama...“ –živčanila je Virginia.
„Ma kako se samo usuđuje dignuti ruku na tebe?“ –nastavila je Maura, ne skidajući ljutit pogled s lica.
„Smirite se...“ –nasmiješila se. „Vozila sam se i slučajno sam stala ispred Raulove kuće, pa sam provela noć kod njega! Slučajno sam zaspala u njegovom krevetu!“
Njene prijateljice su slušale što njihova prijateljica ima za reći, a onda su se i dalje nastavile ljutiti dok ih je ona pokušavala smiriti.
Joy je parkirala auto u garaži, pa je krenula prema ulazu. Ugledala je Adama kako sjedi na klupici i zamišljeno gleda prema stropu. Popela se stepenicama i pogledala je u njega.
„Hej!“ –pozdravio ju je pošto su mu koraci omeli razmišljanje.
„Hej...“ –nasmiješila se i otišla je k njemu, pa je sjela kraj njega. „Što radiš ovdje?“
„Moja najbolja prijateljica ima problem. Normalno je da sam ovdje!“ –rekao je ozbiljno. „Molim te, reci mi o čemu se radi!“
„Zar i tebi...?“ –pogledala ga je uzdahnuvši.
„Da.“ –klimnuo je glavom.
„Tata i ja smo se posvađali oko Therese. Rekla sam nešto i ošamario me!“ –uzvratila je.
„Molim?!“ –viknuo je bjesno. „Ma šta je on normalan postao ili?! Kako uopče može pomišljati na to da digne svoju jebeno glupu ruku na tebe?!“
„Smiri se, Adam, molim te!“ –uzdahnula je.
„Neću se smiriti!“ –odmahnuo je glavom. „Idem sad lijepo popričati s njim!“
„Ne, ne, ne!“ –potrčala je prema njemu i zaustavila ga je točno ispred ulaza. „Nemoj, molim te!“
„Neće te udarati, Joy!“ –nastavio je. „Neće zbog one kučke!“
„Smiri se, u redu?!“ –gurala ga je prema klupici. „Rekla sam mu da me boli briga za njega, ok? Ne zanima me više. Ponašat ću se kao da ga nema više!“
„Ali nesmije te udarati, k vragu!“ –ljutio se.
„Ne brini se. Neće to više ponoviti!“ –sjela je kraj njega pokušavajući ga smiriti. „Neću mu dopustiti!“
„Joy...“ –pogledao je u nju.
„Znam da se brineš, ali nema potrebe. Ne više!“ –nasmiješila se.
„Obečaj mi da ćeš me nazvati ako se to desi još jednom!“ –bio je jako ozbiljan.
„Obečajem!“ –klimnula je glavom. „A sada se pokušaj smiriti!“
