Drhtaj duše - 22. poglavlje
Subota, Noć vještica i dan zabave u školskoj dvorani je došao.
Grad je bio okičen raznim maskama po stablima, ispred trgovinama, u trgovinama, po izlozima... Sve je bilo šarene boje. Djeca su trčkarala ulicama, u raznobojnim kostimima, a u ruci su imala vrečice pune slatkiša. Nisu odustajali iako su imali dovoljno grickalica s kojima bi si mogli pokvariti zube. Kucala su od kuće do kuće i veselo čekala da im netko otvori i tako im ponudi razne slatkiše.
Joy, April, Virginia i Maura su sjedile u „Asu“. Gledale su kroz prozor i smiješkale se dječici koja su prolazila nasmiješena onuda. Raspravljale su o slatkim kostimima koje su one nosile otkad su bile male pošto su se prisjetile zbog klinaca koje su vidjele. Smijale su se i uživale uz pričanje i toplo piće.
„Jedva čekam večeras!“ –nasmiješeno će Virginia. „Tako sam sretna što sam uspjela pronaći odjelo zečice!“
„Da...“ –pogledala ju je Maura. „Zbog toga smo jučer morale provesti cijelo popodne i pola večeri po trgovinama!“
„Šuti!“ –uzvratila je Virginia. „Sretna sam jer sam pronašla! Nisam ja kriva što si ti našla kostim od prošle godine kojeg nisi mogla obući jer si bila bolesna!“
„Barem sam se snašla i nisam gnjavila prijateljice da pretraže, doslovno, cijeli grad!“ –odmahnula je glavom.
„Dosta, dosta!“ –viknula je Joy i mahnula je rukama. „Moramo biti sretne što smo uopče našle kostime! Nemojte se svađati!“
„Reci im, Joy!“ –nasmiješila se April. „Ja moram biti sretna što sam uopče stala u kostim! Udebljala sam se u zadnjih mjesec dana!
„Rekla sam ti šta trebaš napraviti!“ –pogledala ju je Virginia. „Idi na djetu!“
„Nemoj!“ –dodala je Maura. „Boli te briga!“
„Ako se sviđaš Adamu, onda nemoj na nikakvu djetu!“ –rekla je Joy.
„Ma živciram samu sebe. Moram nositi šire majice, a to me užasno živcira!“ –uzdahnula je April.
Njene prijateljice su slegnule ramenima, pa su pogledale u April. Bila je nagnuta na ruku i gledala je kroz prozor. Odjednom ih je pogledala.
„Gladna sam!“ –uzviknula je.
„April, jela si prije deset minuta!“ –zbunjeno će Joy.
„Baš tako... Prije deset minuta!“ –nasmiješila se. „Max, može tiramisů?“
„Može, mala!“ –namignuo joj je mladi konobar.
„Ne misliš li da previše jedeš?“ –upitala ju je Virginia.
„Ne. Jedem kad sam gladna!“ –odgovorila je.
„Jedeš deset puta na dan, April!“ –dodala je Maura. „Nije ni čudo da si se udebljala!“
„Sad ćete mi zabraniti i da jedem?“ –odmahnula je ljutito glavom.
Njene su se prijateljice zbunjeno pogledale. Konobar Max joj je donio kolač i stavio ga je ispred njene. Djevojka je uzela vilicu, zagrabila je maleni dio tiramisua i stavila ga je u usta. Cure su gledale ukipljeno u nju. Kolač je nestao u samo nekoliko sekundi. Krajičkom oka su se pogledale. Nikad prije nije jela onako velikom brzinom niti toliko puta na dan.
„Moram na wc!“ –dignula se i potrčala je prema toiletima.
Djevojke su se zbunjeno pogledale. Sve tri su se pitale isto pitanje: što se dešava s njihovom prijateljicom?
Joy je otvarala vrata svoje kuće i izašla je iz nje. Raul ju je čekao u automobilu. Djevojka je bila obučena u anđela. Imala je bijela velika krila, bijelu haljinu i čizme. Kosu je zakovrčala i stavila je aureolu iznag dlave. Otvorila je vrata njegovog automobila. Raul se okrenuo prema njoj. Bio je obučen u crno, a vidjele su mu se samo oči.
„U koga si se to maskirao?“ –upitala ga je Joy nasmiješeno.
„U ninju!“ –spustio je maramu sa ustiju. „Super, šta ne?“
„Da.“ –klimnula je glavom.
„Kako to da si ti odlučila uzeti anđela?“ –upitao ju je on vozeći auto.
„Zašto je to tako čudno?“ –zbunjeno će Joy.
„Pa... Ne sjećam se da si bila anđeo one večeri!“ –namignuo joj je.
„Budalo!“ –lagano ga je lupila i maknula je pogled pošto je porumenila. „Nismo li se dogovorili da ćemo zaboraviti ono što se desilo prije nego što si došao u moju školu?“
„Dogovorili smo se, ali mislila sam da je potrebno to spomenuii!“ –rekao je.
Djevojka se okrenula prema njemu pomalo ljuto. Imao je osmijeh na licu i krajičkom oka ju je gledao, ali večinom je pratio cestu. Djevojka je uzdahnula, odmahnula je glavom i pogledala je kroz prozor. Zamislila se. Razmišljala je o tome kad su njih dvoje proveli večei zajedno. Bilo joj je prekrasno, lijepo i nezaboravno. Iako se trudila zaboraviti to što se dogodilo s njima na brodu i na onom prekrasnm putovanju, nije mogla. Bilo joj je previše stalo do svega toga, previše je razmišljala o tome.
„Nemoj mi reći da si sada ljuta jer sam to spomenuo!“ –prekinuo ju je.
„Nisam.“ –i dalje je gledala kroz prozor.
„Zašto onda ne pričaš sa mnom?“ –upitao ju je.
„Zamislila sam se. To je sve!“ –uzvratila je. „Mogu pogledati koje cdee imaš?“
„Da.“- klimnuo je glavom.
Djevojka je uzela nekoliko kutija s cdima iz malene ladice ispod kreveta. Gledala ih je i onda je primjetila kako neka slika pada na njena koljena. Skolina je kutije i podignula ju je. Vidjela je djevojku plave valovite kose i prekrasnih zelenih očiju. Raul je grlio tu djevojku na slici. Joy je osjećala kao da joj se srce raspada. Iako nije trebala biti, bila je povrijeđena.
„Tko je ova cura?“ –pokazala mu je sliku.
„Gdje si našla sliku?“ –upitao je zbunjeno.
„Među kutijama cda!“ –odgovorila je. „Tko je ona?“
„Nisam znao da ju još imam!“
„Pa, jebote, tko je ona?!“
„Moja bivša...“ –odgovorio je pomalo u strahu. „Smiri se...“
Joy je ljutito maknula sliku i pogledala je kroz prozor. Bila je bjesna što je još imao sliku biše. Primjetila je njegove poglede, ali nije se htjela okrenuti pošto je bila previše živčana i možda bi rekla neke stvari koje nije mislila.
Raul je parkirao auto ispred škole. Joy je izašla iz auta, zalupila je autima, podignula je svoju dugu bijelu haljinu i užurbano je krenula prema dvorani iz koje je dopirala jaka glazba. Dečko je zbunjeno gledao za njom i potrčao ju je zaustaviti.
„Zašto si sada ljuta?“ –upitao ju je.
„Samo me pusti na miru, oke?“ –odmahnula je glavom.
„Šta sam ti sad napravio?“ –nastavio je.
„Ostavi me na miru, može?!“ –odgurnula ga je.
Ljutito je nastavila dalje, a on je stao ukipljeno. Podignuo je ruke živčano, odmahnuo je glavom i laganim hodom je odlazio prema dvorani. Znao je da bi joj se mogao približiti ako požuri korak, pa je rađe hodao polako sve dok nije ušla u dvoranu. Živčano je gledala oko sebe. Netko ju je povukao za ruku. Okrenula se.
„I? Šta kažeš?“ –nasmiješila se Maura.
„Opa, trbušna plesačica?“ –Joy ju je pogledala od glave do pete. „Odlično!“
„Drago mi je da ti se sviđa!“ –namignula joj je ona. „Gdje je Raul?“
„Nemoj mi ga spominjati, molim te!“
„Posvađali ste se?“
„Neda mi se o tome!“ –uzdahnula je. „Gdje su ostali?“
Maura ju je povukla sa sobom. Probijali su se kroz srednjoškolce koji su plesali u raznim i lijepim maskama. Došle su do svojeg društva. Adam se obukao u samuraja, Drake u Zorra, a Ralph u jednog od tri mušketira. Virginia je bila zečica, to znaći da je bila sva u rozom i imala je velike uši, a April je bila vila u plavoj boji.
„Gdje je Raul?“ –upitao je Drake.
„Joj, ne zanima me!“ –viknula je Joy.
„Nešto mi se čini da ste se posvađali!“ –uzvratio je Adam.
„Ej, ma koliko vam se puta treba govoriti da ga ne spominjete?“ –odmahnula je glavom.
„Sve je u redu? Nešto ti je napravio?“ –nastavio je Ralph.
„Još jednom ga spomenete i... poludjet ću!“ –uhvatila se za glavu i uzela je čašu soka sa stola.
„Dobro... Smiri se!“ –April joj je stavila ruku na rame. „Nećemo ga više spominjati, oke?“
„Hvala!“ –klimnula je glavom.
„Iako bi voljela znati što se desilo da si toliko ljuta!“ –nacerila se Virginia.
Joy ju je pogledala ljutitim pogledom, pa je ova odmaknula pogled kako se nebi razljutila još više. Društvo je krajičkom oka gledalo u Joy, koja je ljutito gledala ispred sebe i bila je nagnuta na zidu.
„Lopezice, zašto si toliko zamišljena?“ –približavao joj se crnom odjelu s crnim naočalama.
„Kent?“ –zbunjeno će Joy.
„Ja sam, ja sam!“ –spustio je naočale. „Ljudi u crnom su mi bili idoli kad sam bio mali!“
„Primjetila sam!“ –nasmiješila se.
„Jesi li za ples?“
„Može!“
Primila je njegovu ruku. Primjetila je čudne poglede njenog društva. Gledali su za njom čak i kad je već bila na plesnom podiju. Joy je stvarno bilo dobro plesati s Kentom. Dobro je plesao, oduvijek. Znala je to pošto su ponekad morali plesati na dramsku. Uživala je s njim i smijala se.
„Ne volim kad si tužna.“ –rekao je odjednom.
„Kad me viđaš tužnu?“ –upitala je Joy.
„Svako toliko. Znam da ti je nešto! Imam takav osjećaj!“
„Ma to je glupost!“
„Joy, ne laži... Mislim... Osjećam to! Osjećam kad nešto nije u redu s tobom.“
„Kent, ne brini se previše!“
„Ne razumijem zašto ne voliš pričati sa mnom o svojim osjećajima!“
„Dovoljno je što gnjavim svoje prijatelje, pa ne želim sada i tebe!“
„Ne brini se!“ –namignuo joj je. „Mene nikad nećeš gnjaviti! Ovdje sam ako...“
„Ti ne znaš da ona ima već pratnju?“ –prekinuo ih je Raul.
Joy je zavrtila očima i pogledala ga je. Izgledao je pomalo ljuto. Stajao je kraj njih prekriženih ruku i promatrao je ljutito Kenta.
„Samo sam plesao s njom.“ –uzvratio je Kent.
„Očito joj ne trebaš ti kad sam ja došao s njom!“ –dodao je Raul.
„Raul, molim te...“ –uzdahnula je Joy.
„Nema molim te. Treba znati gdje mu je mjesto!“ –prostrijelio ga je pogledom.
„Joy, slušaj, nije mi do svađe, pa idem ja. Vidimo se kasnije!“ –Kent je odmahnuo glavom.
Pozdravio je svoju prijateljicu i udaljio se u njih. Joy je gledala za njim tužno, a onda je pogledala ljutito u Raula koji nije skidao pogled s nje.
„Zašto si morao biti takav?“ –povisila je ton.
„Jer treba znati da si došla sa mnom!“ –odgovorio je.
„Slušaj...“ –ljutito je odmahnula glavom. „Ako ti ja ne serem zbog slike s bivšom curom, nemaš mi ni ti pravo govoriti s kim ću plesati. I... nismo skupa, pa se ne ponašaj tako!“
Ljutito ga je gurnula i požurila je korak. Okrenuo se za njom. Bio je ljut, pa je otišao prema prijateljima koji su ga zbunjeno promatrali pošto su pratili cijelu situaciju. Nisu ga htjeli ništa zapitkivati jer su vidjeli koliko je bio živčan, pa nisu željeli doći do svađe.
Joy je bjesno izlazila iz dvorane i polako je odlazila prema kući. Znala je da će joj trebati vremena, ali nije ju bilo previše briga jer nije nipošto htjela ostati još na onoj zabavi.
Novo: ZIVOT IDE DALJE
