Drhtaj duše - 31. poglavlje
Bio je petak, a školski tjedan je napokon bio prošao pošto je bio jako naporan i zamoran. Joy je šetala sama gradom jer nije htjela nikoga gnjaviti da ide s njom po trgovinama kao Kenta prije nekoliko dana.
Bila je zadovoljna što je kupila dosta novih odjeća i obuća pošto joj je sve bilo preširoko ili prekratko. Slušajući Ipod je prolazima praznim gradom i zamišljeno je gledala u pod ne prateći što se dešava oko nje iako je sve bilo mirno. Razmišljala je o tome kako se pomalo udaljila od Kenta i počela više družiti s cijelim društvom iako s Raulom i Grace nije pričala jer je bila ljuta na oboje, a i zbog toga se užasno grizla jer je znala kako oni nisu krivi što se zaljubila u Raula i što je ljubomorna na njegovu djevojku.
Počela je razmišljati kako bi trebala srediti svoj život, a prije toga srediti stvari koje su je užasno mučile. U jednom trenutku ju je netko zaustavio, a ona se naglo okrenula. Ispred sebe je vidjela Grace koja nije izgledala najbolje jer je bila blijeda i drhtala je.
„Wow, wow, što ti je?“ –uplašeno će Joy.
„Vidjela si Petera?“ –upitala ju je Grace.
„Nisam. Zašto?“
„Izgubila sam ga...“
„Molim?!“
„Izgubila sam ga... Odmaknula sam pogled, a više ga nije bilo...“
„Pa jesi li ti normalna?!“
„Tražim ga već sat vremena! Ne mogu ga naći... Tako me strah, Joy!“
„I treba te biti strah, budalo!“ –proderala se drhtavim glasom.
„Nisam namjerno...“ –rasplakala se.
„Plakanje ti neće pomoći!“ –odmahnula je glavom. „Ne možeš ispustiti dečkića iz vida, kako ti to nije jasno?!“
„Ali nisam namjerno?!“ –viknula je.
„Boli me briga!“ –pljusnula ju je. „Skuliraj se malo, Grace! Javila si Raulu?“
„Nisam...“ –spustila je pogled.
„Jesi li ti normalna?! Nazovi ga brzo i nastavi ga tražiti, jasno?!“
„Gdje ideš?“
„Tražiti ga!“ –potrčala je od nje.
Grace je gledala uplašeno za njom, pa je izvadila mobitel iz džepa i utipkala je dečkov broj mobitela u strahu dok je Joy trčala od nje.
Joy je u strahu gledala svaku malenu uličicu i park kako bi pokušala pronaći Petera, ali njemu nije bilo ni traga. Bila je užasno zabrinuta zbog njega pogotovo jer je vrijeme brzo prolazilom, bilo je mračno i grmilo je. Nije osjećala da joj mobitel niti vibrira pošto joj to nije bilo najbitnije, nego se samo fokusirala na to da pronađe Raulovog nečaga. Znala je da ga je sada užasno strah jer je imao samo tri godine, jer je bilo mračno i jer je bio sam, a u onim trenutkucima se užasno ljutila na Grace. Htjela joj se ispričati zbog svega što joj je radila, zbog svoga ponašanja, a odjednom ju zaustavi i kaže joj da je izgubila dječačića i nije mogla preći preko toga jer joj je užasno bilo stalo do Raulovih nečaga i sebi nikada nebi dopustila da ga izgubi iz vidika.
Tužno i drhtajući je hodala trotoarom i gledala je u pod. Suze su joj se pojavljivala u očima i mislila je da bi joj srce moglo puknuti od tolike tuge što ga nije pronašla i što se nigdje nije pojavljivao. Podignula je pogled i na licu su joj pale nekoliko kapi kiše, a tada ju je bilo jop više strah. Primjetila je kako se nalazila kraj parka u kojem je često znala prošetati s Raulom i klincima. Uzdahnula je i uputila se prema njemu, hodajući po kamenčičićima koji su cvokotali pod njenim patikama. Gledala je ispred sebe i prisjećivala se koliko je bila vesela i sretna kad se dolazila ondje igrati s Peterom. Primjetila je nekoga kako sjedi na ljuljačkama i zastala je.
„Peter?“ –uzviknula je pomalo u strahu.
„Teta Joy...“ –podignuo je pogled.
„Peter!“ –viknula je i potrčala je prema njemu, a on joj je potrčao u zagrljaj.
Rasplakala se od sreće kad ga je pronašla, a kiša je počela pljuštati.
Raul je stajao kraj prozora i gledao je vani. Suze su mu bile u očima i izgledao je zabrinuto, a i pomalo je drhtao. Razmišljao je o Peteru i bio je jako zabrinut za njega. Will, Grace i on su prošli cijeli grad, a njemu nije bilo ni traga i to ga je ubijalo pošto se osjećao krivim jer je trebao on izaći s njim, ali imao je trening koji se produžio i zbog toga je zamoslio Grace.
„Žao mi je...“ –promrmljala je Grace gledajući u pod.
„Žao ti je?“ –okrenuo se prema njoj. „Žao ti je?!?!?!“
„Nemoj se derati, Raul.“ –uzdahnula je Will suznim očima.
„Ma kako da se ne derem?!“ –viknuo je, a Grace je poskočila od straha. „Ne razumijem kako možeš biti tako glupa da izgubiš dijete, Grace?!“
„Bio je trenutak nepažnje...“ –odmahnula je glavom.
„Zašto se meni to nikada nije desilo, ha?! Zašto?!“ –razbijesnio je.
Oglasilo se zvono. Raul je udahnuo i odmahnuo je glavom nakon čega je polako krenuo prema vratima, a šokirao se kad ih je otvorio. Joy je bila sva mokra, i držala je jaknu, a kad ju je odmaknula ugledao je Petera.
„Peter!“ –uzviknuo je.
Will i Grace su se pogledale kad su začule to ime i naglo su se dignule te potrčale prema vratima. Will se rasplakala kad je vidjela svoga sina u Joynom zagrljaju. Uzela ga je i snažno ga je zagrlila jecajući od sreće. Grace je gledala u Joy i odmaknula je pogled, nakon čega se udaljila od ulaznih vratiju i popela se stepenicama prema katu.
„Hvala!“ –rekao je Raul.
„Nema na čemu. Jedva sam ga pronašla. Drago mi je što je živ i zdrav!“ –uzvratila je.
Okrenula se i laganim hodom spustila niz stepenice dok je kiša i dalje pljuštala. Will je stajala na vratima i uplakano je grlila Petera jer ga nije htjela ispustiti iz zagrljaja nakon što ga je izgubila na više od osam sati i zbog čega je skoro umrla od straha da se Joy nije pojavila pred njenim ulazom.
Raul je potrčao za Joy koja je stajala pred svojim automobilom drhtajući. Iako je s Peterom bilo sve u redu, pronašla ga je bez ikakve ogrebotine, nije mogla biti mirna jer je razmišljala o tome što mu se moglo dogoditi da je zakasnila. Osjetila je ruku na ramenu i podignula je pogled, a iznenada se pronašla u Raulovog zagrljaju, pa je drhtajući podignula ruke i snažno ga je obrlila.
„Hvala ti, malena...“ –tiho joj je prošaptao. „Ne znam što bi bez tebe....“
„Što da sam zakasnila, Raul?“ –zajecala je. „Što da mu se...“
„Nije mu se ništa desilo, zahvaljujući tebi i dugujem ti svoj život zbog toga! Pustio sam ga s Grace i to mi je bila najveća pogreška ikada. Hvala ti, Joy!“ –pogledao ju je, nježno podragao po licu i poljubio u čelo.
Grace ih je gledala s prozora. Tužno je spustila pogled, pomaknula se i sjela na krevet, pa prislonila ruke na lice i rasplakala se.
Joy je silazila niz stepenice obučena prikladno za disko i društvo se dogovorilo da izađu vani. Kent nije želio s njom jer nije bio ljubitelj diskoteke i plesa, pa je ona odlučila otići sama bez njega, a Adam i April su je čekali ispred vile u automobilu.
„Gdje ideš?“ –zaustavio ju je tata.
„Vani. Gdje bi išla?“ –zbunjeno će. „Nisi li trebao biti na putu?“
„Sad idem. Bile su komplikacije oko leta!“ –rekao je. „Morali smo zgurati i Theresu, pa smo jedva nagovorili kompaniju!“
„Hvala što i nju voziš. Dva dana bez vas je kao raj!“ –nastavila je trčati niz stepenice.
Osjećala se slobodno, vedro i sretno, a osmijeh nije silazio s lica pošto je bila zadovoljna jer Theresa i njen otac odlaze za vikend, a ta prekrasna vijest joj je povečala želju za ludi provod sa cijelim društvom. Otvorila je vrata i potrčala je prema automobilu, pa je uskočila čim je otvorila vrata auta.
„Čemu takva sreća?“ –upitao je Adam osmijehom.
„Theresa i tata su vani za vikend, uživancija!“ –nacerila se.
„Super, drago mi je, zvijezdo!“ –namignula joj je April.
„Zvijezdo?“ –zbunjeno će.
„Svi bruje o tome kako si spasila malenog Petera!“ –nastavio je njen najbolji prijatelj.
„Oh... Kako je moguće da se vijest proširi u samo nekoliko sati?“ –uzdahnula je.
„Nema veze. Glavno je da si ga pronašla!“ –odvratila je njena prijateljica.
Joy se nasmiješila i klimnula je glavom, pa je pogledala kroz prozor automobila kako se udaljuje od vile i razmišljala je. Razmišljala je o tome koliko je bila sretna što je pronašla malenog Petera i što je provela prekrasnu večer u Raulovom zagrljaju. Nasmiješila se jer je bila jako sretna zbog toga i jedva je čekala da uđe u disko i da se raspleše.
